-Klara Levi. Baš zvuči nekako seksi, zar ne? Čuo sam da je bila prava mala lepotica.
-Haha, da. Mada prilično bolesno zvuči sada kad govoriš o tome.
-Pa da, ali zamisli, kako bih inače znao za nju? Ljudi na taj način postaju poznati. Kladim se da je imala bogate roditelje. Levi, jevreji su oduvek znali da zarade pare.
-Jeste, mala mora da je bila puna k’o brod.
-Verovatno je bila sva nadrogirana i pijana kad je skočila. Gledam na TV-u, jebote, ovi današnji tinejdžeri se mnogo izdrkavaju.
-Pivo?
-Naravno.
-Ž!
-Ž!
-Nego, znaš konversice?
-Starke? Naravno!
-E pa, vidiš, konversice su uvek bile popularne. Svi ih imaju. Svi.
-Ja nemam.
-To je zato što si matora pijandura.
-Nisam!
-Naravno da jesi. Sedimo svaki dan ovde, pijemo pivo i pričamo o golim ženama.
-Kad smo kod golih žena, Klara je sada verovatno gola, u mrtvačnici.
-Prekini! Ne preteruj. Znaš, Klara je nosila konversice kada je skočila. Šta misliš, hoće li im skočiti ili opasti prodaja zbog toga? Svako zapamti konversice. Da je imala neke druge patike, to verovanto ne bi bilo bitno, zar ne?
-Zamisli Klaudiju Šifer, skroz golu, u starkama!
-UUUUU bravo, bravo! Ž!
-Ž! Šta misliš, koja je savršena visina žene? Ne, koja je savršena visina gole žene u konversicama?
-Hm, teško pitanje. Verovatno nekih 170? Ako je preniska, delovaće kao da je u nekim čizmama, a ako je previsoka…
-U pravu si. Prosek?
-Prosek.
-I šta je ona uopšte radila kod Malver Inn-a?
-Ko? Klara? Pa to kad bih znao… Mislim to niko ne zna…
-Ma znam, nego, ovako. Šta bi ona mogla tamo da traži?
-Ehehehehe… eeee… hehehehe…
-Šta? Kretenu!
-Pa nemam pojma, verovatno je samo došla da skoči. Zašto bi skočila sa nekog mesta sa kojim bi mogli da je povežu?
-Zašto bi joj to bilo bitno?
-Znači, ako niko ne može da poveže nju sa zgradom, znači da je neko ubio?
-Mora biti. Živeli!
-Ž!
-Znaš, život je lep. Družimo se, sunce sija, pivo,Klaudija Šifer je stvarna…
-Čudo pa se još ništa ne zna o roditeljima… Ne zna se gde su.
-Ti još o tome?
Verovatno će neko početi da vrišti. Neko uvek počne da vrišti. To je čudno, kada razmislite. Zašto vrištimo kada vidimo mrtvu osobu? Trebalo bi da vrištimo kada u nas gledaju živi monstrumi. Ali ne. Mi im se smijemo. Mi smo ljubazni. Uvek smo jebeno ljubazni. Pljesnivi viktorijanci.
Kako god, neko će zbog mene početi da vrišti. Ali ne oni za koje to želim. Nego mama, baka… kad dođu. Sestra se verovatno neće vratiti do sutra ujutro. Onda će doći i čuti vesti. Ali ona neće vrištati. Ona je, nekako, znala šta će njena matora šveca da uradi sebi. A matora i jesam. Proklete knjige. Knjige su krive za sve.
Trebalo je da pročitam sve do dvadeset i pete. Ali nisam uspela. Gde mi je crvena potkošulja. Hoću da nosim crvenu potkošulju i bokserice. I onda, kada nisam uspela da pročitam sve do dvadeset i pete, nastavila sam da čitam. Moji studenti ne čitaju gotovo ništa. Neke delove iz lektire, to je sve. Ponekad osetim da me neka lepa studentkinja prosečnog kapaciteta sažaljeva. Gleda me onako… Znam šta misli o meni. The most admirable woman I’ve ever met… Mentally. To je rekao za George Sand. Ali ona je ostavila nešto. Ja nemam ništa. Ulazim u sive ustanove i držim vežbe iz viktorijanske književnosti. Ja nemam ništa.
Kada je već sasvim puna. Ostaviću da se malčice ohladi voda. Prevruća je. Ne želim da prebrzo iskrvarim. Kažu da je to najlepša smrt. Sudovi vam se polako prazne od krvi, a mozak postepeno gubi kiseonik i počne da umišlja. I onda jednostavno ništa. Onda će početi da vrište.
- Marinaaaaa!!!!!!! – čula sam baku. Vrištanje je uranilo. Trebalo je prvo da lepo uđem u kadu, odmorim se, otvorim vrata venskoj krvi i onda, kada sve bude gotovo, da vrište dok ih više ne čujem.
- Bako, kupam se – slagah u trenutku. Bako. ostavi me na miru, pokušavam da si oduzmem život.
Uletela je u kupatilo i zatekla me u crvenom donjem vešu. Bila je bela poput umivaonika. Užas jos se razlio po slepoočnicama.
- Klara… – promucala je – Klara je mrtva.
Moja sestra se ubila pre mene. A ja stojim pored tople kupke u crvenom vešu. Moja sestra se ubila pre mene.
Niko ti nije slomio srce, slomila si ga sama sebi. Ležala si pokušavajući da shvatiš ali jednostacno tako nešto je nemoguće obraditi. Naročito ako želiš. Možeš samo da misliš da si uspela. Deca skaču u parku i vrište. Ako staviš malo peska klinci odmah ukskoče i krenu da se valjaju. Opčinjenost dece peskom na neki način možda ima veze i sa tobom. Dobro. Ćutaću. Ne moraš da zabijaš glavu u jastuk.
Čudno je. Baš u ovakvim tihim momentima uvek se začuje zvuk sirene hitne pomoći. Uvek je tako. Tišina je isuviše teško održiva pojava. Misliš da se nešto strašno desilo? Jeli? Hajde, hajde ustani, da pogledamo sa terase. Zašto plačeš? Možda je ipak bolje da te ostavim samu? Al, vratiću se, u to budi sigurna. Idem sada…
… Ne, oprosti ali ipak ne mogu da te ostavim samu. Znaš, ljudima očekivanja drastično rastu. Stalno. Kad postigneš nešto, to nešto ubrzo prestaje da ti pričinjava zadovoljstvo. Kada se dobro oznojiš kako bi to nešto dobila, dala sebe, deo sebe, prezadovoljna si kada zapravo i uspeš, ali ubrzo dolaze nove želje. I nisi ti kriva. Ja razumem, to je jednostavno tako, od najbanalnijih pa do onih najbitnijih pitanja. A najgore su usiljene radosti. Znam i sam da bi bilo potpuno neprihvatljivo za nas kada bi ti pokušala da se suzdržiš. Niko nije kriv kada neke stvari jednostavno prestanu da budu važne. Koliko god ti želela ili ne da to prihvatiš. I imam problem sa tim, ali razumem. Ne očekujem od tebe ništa specijalno, samo mi reci, da li je zapravo došlo do zasićenja? Koliko ima smisla ovo što govorim? Pogledaj me, molim te. Molim te.
Ne mogu više. Samo ćutiš, ćutiš, ćutiš. Pucam u prazno, pričam prazne priče, sumnjam u sebe, nas, sve, a ti možda baš to i želiš? Ali to bi bilo veoma zlo sa tvoje strane. Kako pa i očekuješ da reagujem kada je sve što od tebe dobijam samo tišina. Tišina i poneki jecaj, jebena mokra fleka od suze na jastuku. Šta da radim?
OK. Ne moraš. Ja mogu da nestanem. Mogu da se izgubim. Neću postojati, pošto je očigledno da ti ne želiš da postojim u tvom životu. Ali pazi, ako ja nestanem iz tvog života, ako prestanem da postojim budem mrtav za tebe, znaj da ćeš i ti biti mrtva za mene. PROGOVORI! PROGOVORI! ŠTA NIJE U REDU? GOSPOĐICA KLARA JE ISUVIŠE SJEBANA DA BI TO PODELILA SA JOŠ NEKIM? GOSPOĐICA KLARA MISLI DA NEKO NIJE DOVOLJNO BITAN DA BI ČUO ŠTA JE MUČI! AAAA NE POSTOJIŠ SAMO TI! ČUJEŠ LI ME? AAA!!
Ne, ne, ja stvarno ne mogu više. Ova agonija je isuviše dugo trajala. Zbogom. Vidimo se u nekom drugom životu… ili smrti.
Pokušala sam da ustanem ranije, ali naprosto nisam mogla. Negde sam čula decu koja se svađaju oko pozicije napadača. Nisam mogla da detektujem koliko godina imaju, ali mi je bilo sasvim jasno da su dosadna. Ne mogu to sasvim da objasnim. Neki ljudi me naprosto ne interesuju. (Moj deda je uvek govorio kako svako može da nas zainteresuje nečim, ali meni je ta ideja uvek odavala dašak utopije.)
Okrenula sam leđa uvređenoj Jane Austen na mom stolu. Jednostavno nisam mogla da nastavim. Jane se složila sa mnom kako je svakim danom sve više svesna promenljivosti ljudskih duša. Totalno, Jane. Ponekad pomislim kako smo istinski sami. Bolno, nepromenljivo sami. Volela bih da nije tako. Najiskrenije, Jane. Dala bih sve da nije tako, da nismo tako brutalno i morbidno sami. Prokleto nema nikoga pored nas. Ljudi su toliko nestalne i loše investicije, da im više ne pružam ništa. Ne isključujem sebe iz te kategorije. Samo konstatujem. Mi smo kao propale banke. Mi, ljudi.
Kada sam napokon uspela da ustanem, već je bilo kasno za menjanje sveta. Morala sam brzinski da smućkam Chocolate Cappuccino, što mrzim da radim, jer onda ostanu grumenčići na površini mleka i ponovo mi ode više vremena nego što mogu da si priuštim.
Radim kao account assistant u marketinškoj agenciji u samom centru. To znači da ću za nekoliko godina da napredujem do mesta accounta. Onda za nekoliko godina do strateškog marketinga. Onda će se za nekoliko godina nakupiti toliko tih „nekoliko godina“ da ću već u penziju. O tome sam razmišljala dok sam hodala prema centru.
Čemu? U pm više klijenti, tenderi,ponude, reklame… U pm produkcija, buying, promocije i eventi. Sve u pm. Kada sam poželela ovaj život? Verovatno kad sam bila dovoljno glupa da mislim da ću biti srećna.
Zazvonio je telefon dok sam kupovala makijato.
- Lana, jesmo li mi poslali onu adaptaciju ljudima iz Fresca?
- Juče u 17h – odgovaram dok prelazim raskrsnicu i pijem kafu u isto vreme. Još mi samo treba da me pukne auto.
- Gde si ti sačuvala transkript? Je l’ u arhivu ili…?
- Dijana, ja sam u kancelariji za dve i po minute. Sačekaj pobogu… – govorim i spuštam slušalicu. Svojoj nadređenoj. Takva sam.
I dok sam ja tako hodala sa telefonom u jednoj, a kafom u drugoj ruci, torbom na ramenu i laptopom preko drugog, sudarila sam se sa vremenskom nepogodom od osobe. Plavokosa devojka, ne gledajući kuda ide, pukla je ravno u mene, prolivši kafu po mojoj beloj košulju. Mislila sam da ću se rasplakati. Gledala sam u fleku, istovremeno gledajući u svoj prokleti samački život bez investicija, a onda u nju.
Ona je dobacila jedno sorry i utrčala u Malver Inn. Samo to.
Počela sam da vrištim: Sorry?! Sorry?! Glupačo!
Onda sam promumljala sebi u bradu, dok sam pokušavala pokupiti kafu salvetom: Crkla dabogda…
Kroz neko vreme sam saznala da se tog dana bacila sa hotela. Ja sam, verovatno, bila poslednja osoba koja joj se obratila. I rekla joj glupačo.
To tako liči na mene.
A ta devojka mi je promenila život.
Pošto sam imala uflekanu košulju morala sam da se vratim kući i presvučem se. To mi je oduzelo dodatnih sat vremena. U to isto vreme, direktor je išao u vizitu. Što retko kad radi. Rekao je mojoj nadređenoj da ne namerava da plaća ljude koji ne dolaze na posao. Dobila sam dve sedmice otkaznog roka.
I to je bila najlepša stvar koja mi se desila u životu. Zahvaljujući glupači.
Kako je život neobičan, Jane. Možeš li da zamisliš?
- Znaš, cvrčci provedu 17 godina pod zemljom pre nego što izađu napolje. 17 godina i onda pevaju jedno leto svoju pesmu.
- I onda?
- Onda ništa. Onda umiru…
Sonja je volela da gleda National Geographic kanal na TV-u. Volela je emisije o životinjama, insektima, prirodi. Divila se ljudima koji snimaju takve stvari, koji su svim ljudima omogućili da na prirodu gledaju iz jednog potpuno drugačijeg ugla. Sonja je bila zaluđenik za detalje. Obožavala je sitne podatke koji možda nikada, ili pak ponekad mogu biti zanimljivi. Volela je da ih zna. Nije je toliko zanimalo da to neko znanje deli sa nekim, ili da nekoga podučava bilo čemu. Volela je da saznaje. Sonja je volela i Discovery kanal, ali joj se u poslednje vreme nije toliko gledao, pošto su potpuno bili zastranili, otkrivajući neke već poznate stvari i praveći franšize od toga.
Sonja je volela da posmatra i primećuje stvari. Nevažne stvari. Volela je da zna koliko različitih boja ima jedna lizalica, koliko devojaka po letnjem danu ima znojave pazuhe, volela je da gleda u vrhove zgrada dok se šetala ulicom, pošto joj se činilo kako te vrhove niko ne primećuje, a oni najčešće umeju biti veoma zanimljivi. Volela je da posmatra i to joj je bila slatka svakodnevica.
Sonja više nije bila mala i umela je da se stara o sebi. Iako je živela sama, njena majka ju je zvala telefonom barem dva puta dnevno, da proveri baš te neke stvari koje odrasla osoba koja živi sama mora da uradi. Bez bilo čijeg podsećanja. Znala je i da majka zapravo zna da je sve u redu, ali da joj jednostavno nedostaje i da je usamljena, pa da je zove kako ona sama ne bi pomislila da biva zaboravljena od strane rođene majke. Iako je bila prilično uverena da je majka bila ubeđena da Sonja to nikada neće pomisliti.
Sonja je imala kornjaču. Zvala ga je Diogen, iako se nikada nije odazvao na to ime. Sonja je imala drugarice, prijateljice i poznanice. Sonja nije bila preterano bliska. Svoje probleme poveravala je Diogenu i Fru-u, plišanoj patki koja je uz nju preko 20 godina. Sonja je često plakala, iako je bila vesele prirode. Sonja je volela da se šeta.
Toga dana, 17. novembra, Sonja je šetajući se jednom od glavnih ulica, posmatrajući vrhove zgrada primetila nešto čudno. Svi su gledali prema gore. Svi su posmatrali vrh zgrade Pink Moon! Kada je shvatila o čemu se radi, prikovala je pogled na čovečuljka koji se, činilo se, spremao da skoči dole. U glavi počela je da smišlja scenaria i razloge koji su tog nesrećnog gospodina mogle da nateraju na tako očajnički čin. Tuga, dugovi, bolest, ludilo, žena, muškarac, smrt, droga, beznađe, hir, kišobran…
Misli joj je prekinuo tup udarac blizu nje. Nakon toga usledili su vrisci i plač. Na svega nekoliko metara od nje ležalo je beživotno telo, a sve o čemu je Sonja mogla da misli bila je činjenica da ona to nije primetila. Čovek koji se spremao da skoči zapravo je bio detalj, ali to je postao tek nakon strašne smrti koja je usledila. Dok ga je ona posmatrala on je bio glavni događaj i očiglednost sama po sebi. Devojka je bila detalj koja je to možda mogla i ostati da ju je ona na vreme primetila. Koliko depresivno treba da bude da se 2 skakača samoubice nađu oči u oči, na dve paralelne zgrade, i da svi gledaju u jednog skakača, dok ovaj drugi, neprimetno odlazi u nepovrat. Koliko depresivno? Verovatno ne dovoljno da nekoga ko je već došao do ivice zgrade skoči dole. Ili možda?
U kancelariju je ušao kržljav momak u svojoj tek ispunjenoj punoletnosti. Kosa mu je bila masna, pa je delovala više crna nego braon. Jedan pramen stalno mu se petljao oko kvrgavog nosa. Imao je bezizražajne oči i bubuljicu na bradi. Bio je jedan od tipičnih propalica ovog grada, onakvi koje viđate u metrou i ne želite da sednete pored njih, mada vam neće ništa. Obično imaju vrlo tanke prste i podočnjake. Takav momak.
Ja sam pregledavao neke dosadne izveštaje i pitao se kada će Đorđe da donese taj moj prokleti makijato. Nisam dobro pogledao mladića koji je ušao. Obično ne volim da ih primam u kancelariju, ali Katarina je rekla kako izvesni Andrej smatra da treba da razgovara sa inspektorom. Nije mi se to dopalo, iskreno. Odmah sam pomislio da je neki od svakodnevnih cinkaroša došao kako bi oprao svoje ime. Ili dosije.
Nedavno sam se upisao na kurs ruskog. Žena je pomislila kako imam ljubavnicu. Dotle je došlo da sam morao jednom da je povedem sa sobom. Nema većeg poniženja nego kad vas supruga sluša kako menjate ruske padeže. Loše. Pred punom učionicom.
Batalio sam ruski. Nemam ja vremena za ruski.
- Sedi – rekao sam Andreju, ne podignuviši pogled sa izveštaja.
Krajičkom oka video sam kako bleji tupavo u moju diplomu. Češkao se po prljavom temenu kao da ne zna da li se dokument čita odozgo prema dole ili obrnuto.
Nestrpljivo sam ga pogledao i teško uzdahno – Sedi dole…
- Je l’ vi rešavate ubistva i to sve… te tripove? -
Stvarno sam izgubio živce. Tutnuo sam papirologiju na sto, ukrstio prste na rukama i pažljivo ga posmatrao.
- Što? Je li neko ubijen? I ti tripovi? – pitao sam ga sarkastično.
- Ma kakvi… Onako ja… To. – uskomešao se Andrej.
- Onda pričekaj da završim sa ovim, izblebetaj tripove o kojima si došao da trabunjaš i ostavi me da radim. -
- Šta se pališ odmah, matori… Čisto pitam… Koverzacije radi… -
Nisam se obazirao. Pokušavao sam da zatvorim večito pokvarenu treću ladicu. A večito smotanog Đorđa nije bilo ni u priči. Kao ni večito gorkog makijata.
Andrej je ustao i došao do mog stola. Izvukao je kompletnu ladicu, prepunu svega i svačega, ispravio neku letvicu (kako se ja nikada nisam toga setio?) i vratio je u ležište. Osećao sam kao da me je diskreditovao tim postupkom.
- Slušaj dečko, reci šta imaš i odlazi odavde. Imam mnogo posla oko ovog samoubistva koje se nedavno desilo i stvarno ne bih da gubim vreme sada s tobom…-
- Klara se nikada ne bi ubila. – rekao je bezlično, gledajući u sadržaj mog zida. – Osim ako joj ne biste rekli „ti se nikada ne bi ubila“. -
Gledao sam ga zapanjeno. Prva osoba koja je poznavala žrtvu i dalje je posmatrala moju diplomu. Onda je pljunuo u svoj poderani rukav i očistio prašinu sa nje. Stvarno je bio nepodnošljiv.
Tupavi Đorđe upao je u kancelariju i rekao kao hostesa „Kola Sreće“ : „Dobro veeečeee!“
Gospođa Radović, sada već u poznim godinama živopisnog života punog avantura, držala je lekciju svom unuku Marku, koji je, sa nekim dosadnim pogledom, slušao i išao za njom crvenim hodnikom Malver Inn-a.
- Moraš da obraćaš pažnju na detalje, nikada nemoj da skrećeš pogled, pošto je to znak slabosti, kada ti neko nešto govori, pažljivo slušaj, kako bi bio u stanju da što bolje sagledaš situaciju…
Približavajući se liftu, videvši omanju grupu ljudi, gospođa Radović je usporila korak. Činilo se kao da je želela da izbegne taj „talas“ gužve, i kasnije, komforno sama za sebe i svog sitnog unuka obezbedi prevoz. Možda je nekome ko je pažljivo posmatrao gospođu Radović to i moglo da padne na pamet, ali taj neko morao bi prilično pažljivo da posmatra, pošto je ona to radila veoma vešto, i sa mnogo stila.
- Ljudi su uglavnom životinje, i sa većinom moraš tako i da se ponašaš. Znam da je to suprotno od onoga što su ti govorili majka i nesrećni otac, ali slušaj me, ja sam imala prilike u sve što ti govorim da se uverim na svojoj koži, tako da me slušaj… Hoćeš ti da pozoveš lift?
Dečak je potvrdno klimnuo glavom i pritisnuo dva dugmeta na zidu pored. Dok mu je baka govorila šta treba, a šta ne u životu, stalno je bacao poglede neverice u stranu, stidljivo posmatrajući da ga neko ne gleda, neko od koga bi ga bilo sramota. Ali zašto bi ga bio sram? Njegova baka bila je toliko drugačija od običnih baka njegovih drugara, drugačija na onaj „dobar“ način, ili se barem tako činilo na prvi, drugi i treći pogled.
- Konačno! – Uzdahnula je gospođa Radović kada su se vrata lifta otvorila, i propustivši unuka da uđe prvi, zakoračila je u kutiju. – Pritisni broj 13! Eno ga levo…
- Vidim, evo.
- Uf… Dobro je da smo sami. Mrzim da se vozim sa strancima u liftu. Uvek te nekako gledaju ispod oka, kao da imaš ogromnu šarenu gusenicu na sred nosa. Kad uđeš u lift, odmah postaješ zanimljiv, ali i nekako strašan, niko nikoga ne gleda direktno u oči. Zato ti kažem, ti kad god želiš nešto da vidiš, uvek pogledaj pravo u to, najgore od svega su skriveni pogledi prezira i zavisti…
Na petom spratu lift se zaustavio. Već tada gospođa Radović je zakolutala očima, levom rukom pomerila Marka na njenu desnu stranu, u jedan od ćoškova lifta, i prebacila tašnu na desno rame. Dva ogromna čoveka ušetala su se i prilično ispunili prostor unutra. Jedan je bio ćelav, širokog vrata, sa naboranom kožom ispod potiljka. Čelo mu je zbog ćele delovalo ogromno, i krupne grudve znoja kao da su se kačile za brojne nabore i bore. Drugi je bio mršaviji, ali viši, imao je veliki mladež ispod nosa, bio je kratko podšišan i jako se osećao na mošus, što se gospođi Radović po izrazu njenog lica sigurno nije preterano dopalo. Mršavi je pritisnuo dugme sa brojem 10. Svi su posmatrali mali pravougaonik iznad vrata koji je pokazivao na kom spratu se lift trenutno nalazi.
- You see these two men? Never allow yourself to use cheap perfume, never. There is nothing worse than a man with a cheap perfume, real women will never allow you to be close to them if you smell like that… – Šaputala je gospođa Radović postiđenom unuku, sa izraženim istočno-evropskim izgovorom, ali opet, tečno i razgovetno.
- Bako, mislim da te rezumeju, svi govore engleski…
- Nonsence! I doubt these barbarians speak any language other the one spoken in their mountain village…
- Bako, nemoj, prestani.
- Rubbish! Listen, i shall personally urge that you start studying a few more languages, so these unpleasant situations couldn’t possibly emerge.
- Jel moramo sada o tome? Hajde sačekaj da dođemo do sobe…
Dok su Marko i gospođa Radović vodili ovaj krajnje nesvakidašnji razgovor, dva muškarca nisu se pomerila, naizgled posmatrajući u indikator iznad vrata. Kada je lift konačno stigao do desetog sprata, vrata su se otvorila, u liftu su ostali samo njih dvoje, postiđeni, besni, Marko, i samozadovoljna Nadežda Radović.
Zakoračivši na 13. sprat Malver Inn-a, Marko, osetivši se već slobodnije, potrča prema vratima sobe. Iako je imao 14 godina, delovao je mnogo mlađe, tako da kada se susreo sa devojkom sivih očiju, osetio se nekako sitnim i ništavnim. Prošla je pored njega, skamenjenog, sve vreme ga posmatrajući i smešeći mu se prijateljski. On je pogledao, i brzo skrenuo pogled, a onda, poslušavši babu, ponovo, sav crven u licu, pogledao u nju. Kao da je znala za njegovu muku, devojka zastade, poljubi šaku i posla mu poljubac. Osetio se kao Petar Pan, koji je upravo dobio naprstak, osetio se postiđeno i divno u isto vreme. Nasmejao se, i posmatrao je dok se ona, kikoćući se, udaljavala, mimoilažeći se sa gospođom Nadeždom Radović, koja je dobro „osmotrila“. Dok je devojka čekala lift, baka je zadovoljno prišla Marku, pogladila ga po kosi i samo rekla:
- Ponosna sam na tebe. Bićeš pravi zavodnik kad porasteš. Ova devojka je fina, čista je i uredna. Na licu joj se vidi da nije samo „bilo ko“. – Izvadila je ključ od sobe iz tašne i dala ga Marku. – Hajde, otvori vrata, umorna sam.
Gospođa Nadežda Radović ušla je u sobu, a za njom je krenuo Marko, još jednom se osvrćući i bacajući skriveni pogled prema lepoj devojci, koja ga je gledala pravo u oči. Osetio se čudno, mahnula mu je dok su se vrata lifta otvarala, ušla unutra, i nežno se nasmejala. Iako zbunjen, uspeo je mehanički da podigne ruku, i trapavo mahne.
- Kako se zoveš? – Povikao je dok su se vrata lifta zatvarala.
- Klara, a ti? – Čulo se kroz već skoro skroz zatvorena vrata.
- Marko! Marko! – Uzbuđeno je dobacio, iako već siguran da ga nije mogla čuti.
Ušao je u sobu, i zatvorio vrata.
Te noći dugo nije mogao da zaspi, pitajući se da li će ponovo videti Klaru. Ali, nikada nije.
Ja sam neko koga ne biste primetili. Ja sam jedan od takvih. Kao greške u filmovima. Ja sam zaposlen da ispunim želje, ne vidim i ne čujem, uzmem bakšiš i odem dovoljno tiho da mi se ne čuju đonovi, a opet, dovoljno glasno da čuju da sam otišao. Mene sigurno ne biste primetili. Ali ona me primetila. Klara me primetila.
Znate, ja nikada nisam razgovarao sa Klarom tek tako, sam od sebe. Ja sam dečko za „room service“. Mi ne govorimo. A mesto kao što je Malver Inn je suviše prefinjeno da bi „room service“ dečko govorio pre nego što mu se postavi pitanje. Ponekad mi je vrhunac dana da mi neko postavi pitanje. Ali ona me primetila. Prolazila je hodnikom na devetom spratu i, naslonivši se uza zid kako bih ja mogao proći s kolicima punim hrane, Klara me pogledala, spustila desno uvo do ramena i nasmešila se kao da je presrećna što me vidi. Ja sam se malo zbunio. Mogla je da bude ćerka nekog debelog tajkuna, ili devojka nekog bogatog sportiste koji ovde odseda. Može da otrči u sobu i kaže da sam je maltretirao. Nikad vi ne znate sa takvim malim derištima. Ali Klara se nasmešila iskreno. Onoliko iskreno koliko stranac ume da se nasmeši. Ja sam stajao tako ukopan, naviknut da mi ljudi ukažu kada treba da se pomerim i u kom smeru. Ona je bacila pogled na sadržaj mojih kolica i, sasvim prirodno, kao da pripadaju njoj, kao da i ja pripadam njoj, uzela jedan kivi. Gledajući u karticu na mojoj uniformi, mirisala je voće u svojoj ruci. Nisam je sprečio. Imam problem sa lepim devojkama. Ne znam da budem „muško“. Ne znam da kažem „molim vas, vratite to, to nije vaše“. Stvarno ne umem. Oduvek sam bio smotan i neprivlačan devojkama. Taman posla još da im nešto zabranjujem. A i znate ove današnje devojke. Dodajte tome moje „zavidno“ radno mesto. I kao takav, vrlo sam lako dobio taj posao. Trebao im je neko nevidljiv i ćutljiv.
Ali Klara me videla. Nakon što je ukrala kivi, a ja nisam bio „muško“ da je sprečim, odšetala se do lifta. Ja sam i dalje stajao ispred sobe 98. Gledao sam u njenu kosu. Pritisla je dugme za dole i rekla glasnije nego što je to pristojno u hotelu: ,,Zar naprosto ne OBOŽAVAŠ četvrtke, Danilo?!“ Onda je ušla u lift, okrenula se prema meni i nasmešila još jednom dok su se vrata zatvarala. To je bio njen poslednji četvrtak, jer se ubila u sredu koja je dolazila. Tada su mi rekli njeno ime.
Sutradan, nakon njenog pada, ponovo je bio četvrtak. Noseći cigarete čoveku iz sobe 94 okrenuo sam se i pogledao prema liftu. Neko se penjao. Potom se lift zaustavio i vrata su se otvorila. Ali tamo nije bilo nikoga. Nikoga da mi se nasmeši i kaže moje ime.
Nastavljajući prema sobi 94, rekao sam tiho: ,,Kakav ružan četvrtak, Klara.“
Sledećeg dana dao sam otkaz.
Nina. Sećam se da me je toga dana zvala Nina i pitala da idemo zajedno na trčanje. Nisam imala pametnija posla, a trebalo mi je vežbe tako da sam joj rekla da ćemo se naći za pola sata kod skvera. Hm… Mislim da sam bila preterano obučena i da mi je bilo vruće, pošto je ipak bio novembar, i nisam mogla da procenim kako da se obučem. Nina je naravno kasnila, tako da sam je čekala nekih 10 minuta i osećala se izuzetno glupo u trenerci za trčanje i sa trakom za kosu, dok su pored mene prolazili razni poslovni ljudi i žene. Tada mi je to bilo bitno, mislim, i sada je, samo malo drugačije gledam na sve to.
Nina me je oduvek pomalo nervirala iako smo prilično bliske. Nikako mi nije jasno kako donosi neke odluke. Kao da je za sve pripremljena, ali uvek mislii da su svi protiv nje. Ali nebitno je to za vas. Vas zanima šta se dogodilo na trčanju? Ma da, da, to je bilo dok sam bila na trčanju…
Dakle Nina i ja smo džogirale kada je taj, i dalje se sećam njegovog lica, taj izbezumljeni dečak, momak, mlad je bio, u nekoj plavoj trenerci, sa belim štraftama… gde sam ono stala? A da, trčale smo i on je projurio pored nas, zakačivši malo Ninu. Okrenula se i brže bolje počela da viče kako joj je ukrao novčanik. Zamislite vi to? U deliću sekunde šta je njoj palo na pamet. Dečak se nije osvrtao, i trčao je kao da beži od smrti. Nina je bila uporna i trčeći za njim molila prolaznike da ga zaustave. Ubrzo se našao neki čovek koji ga je zgrabio i zaustavio. Mali se borio, pokušavao da se istrgne iz ruku, ali ovaj tip je bio isuviše jak za njega. Nas dve smo dotrčale, i kada smo prišle dečak upita Ninu koji je njen problem, šta želi?
„Mislim da mi duguješ izvinjenje, trčiš kao manijak i ne gledaš ispred sebe. Mogao si da me povrediš, izvini mi se, odmah!“ Razdrala se na njega.
To je rekla tako ljutito, kao da, ma ni sama nemam pojma, kao da je dečko nešto užasno uradio. A on, sav crven u licu, i dalje pokušavajući da se istrgne, vikao je kako joj nije ništa ukrao i videlo se po očima, i čulo po drhtanju u glasu, da je bio na ivici plača. Tražio je da ga pustimo. Milan, da, kasnije toga dana smo se bolje upoznali, Milan ga nije puštao i zahtevao je da se mali izvini Nini, što je ovaj ubrzo i učinio tako da ga je Milan pustio uz upozorenje da sledeći put pazi kuda trči. Ne verujem da ga je dečak ni čuo pošto je čim se oslobodio, otrčao isto onako mahnito, kao u nekom ludilu.
Posle smo otišle na salatu u klub i našle se sa Milanom. On nam je rekao da se baš tada kada smo imale mali konflikt sa onim dečakom, dogodila ova vaša nesreća. Kako ste rekli? Sara? Ah da, Klara. E, pa da, i zbog toga sam pomislila da možda ovaj momak ima neke veze sa svim tim, pošto je baš bio protrčao iz pravca Malver Inn-a… Mislila sam da vam to može koristiti. Sad kad malo bolje razmislim, delovao je prilično sumnjivo. sigurno je on gurnuo jadnu devojku. verovatno neki narkoman ili tako nešto. Ko će ga znati…
Molim? Milan? Da, on je divan, da nije bilo toga dana sunca i trčanja i parka i svega, niakda ga ne bih upoznala. On je prosto, savršen. Mislim da sam ozbiljna u vezi sa njim. Molim? Ne zanima? Pa dobro, oprostite, zanela sam se, znate, taj dan je bio veoma bitan za mene, baš zbog njega…
Molim? Aha, dobro. Dobro, dobro, hoću, druga levo? Hoću, hoću, savršeno se sećam kko je izgledao. Nema na čemu, zdravo!
Bila sam na terenu toga dana. Sjećam se da mi se učinilo da će padati kiša. Krenula sam da pojedem nešto. Grad je obično miran u to doba dana. Uveče se dešavaju prilično smarajuće situacije. (Neko veče smo morali da otmemo džepni nož dječaku od 12 godina. Rekao mi je da sam kurva. Genijalno.)
Žrtva je ležala na stomaku raširenih ekstremiteta i smrskane lobanje. Preduga kosa bila joj je slijepljena u krvi. Mogla sam da vidim i sa nekoliko metara da se radi o djevojci, ma tek djevojčici. Bila sam prva na mjestu nesreće. Svi ti ljudi koji su se okupili okolo zvali su MENE. Ja sam prva koja će da je dotakne, iako je već prilično jasno da je mrtva. Ja sam ta koja će da im kaže da se sklone i da se smire. Da se smire… Meni niko neće reći da se smirim. Pitala sam da li je neko vidio šta se dogodilo. Jedna plavuša u poslovnom kostimu i sa aktovkom u ruci pogledala me zastrašujuće mirnim pogledom i otišla. Osjećala sam se kao Mesija kojeg gladan narod vuče na sve strane. Bila sam ona u koju svi gledaju, od koje svi čekaju da kaže nešto, da nekog pozove.
Prije nego što sam počela da se ponašam „profesionalno“ i ja sam stajala sa njima. Dvije djevojke pale su u nesvijest. Neke bake su plakale i zapomagale. Neki su govorili „pa čemu… drago dijete…“. Neki su jednostavno ćutali.
„Poznaje li neko žrtvu?“, mehanički mi je ispalo.
Svi su ćutali. Stotinak ljudi je ćutalo nad beživotnim tijelom.
Niko je nije poznavao.
Svi smo je upoznali mrtvu.
Bila sam prva na mjestu nesreće. Ja.
Portir Malver Inna identifikovao je tijelo. „Dolazila je često u hotel“, bio je jedini komentar čovjeka koji je dao ime mrtvom tijelu.
Dolazila je često u hotel.
Obdukcija je pokazala da, osim žestokih povreda nastalih padom, djevojka je bila besprijekorna. Pomislili smo da se prostituisala, ali potvrđeno je da je bila nevina. Sve u vezi s njom bilo je nelogično. Počevši od toga da sam ja bila ta koja će doći i prva reći: samoubistvo, maloljetnica, neidentifikovana, Malver Inn.
Gosti u hotelu nisu nikada čuli za Klaru Levi. Niko od prijavljenih nije mogao da ima veze s njom. Zašto je onda ta djevojčica dolazila u hotel dovoljno često da je portir identifikuje? I zašto je on bio jedina osoba koja je to mogla?
Čije je bilo ovo dijete i zašto je skočilo/palo/gurnuto sa zgrade Malver Inna, niko nije znao.
A ja sam bila prva da ne znam. Ja sam bila ona u koju svi gledaju i čekaju svoje odgovore. Mnogo veće i bitnije nego što bih ja mogla dati.
