јун 11, 2008

-Klara Levi. Baš zvuči nekako seksi, zar ne? Čuo sam da je bila prava mala lepotica.

-Haha, da. Mada prilično bolesno zvuči sada kad govoriš o tome.

-Pa da, ali zamisli, kako bih inače znao za nju? Ljudi na taj način postaju poznati. Kladim se da je imala bogate roditelje. Levi, jevreji su oduvek znali da zarade pare.

-Jeste, mala mora da je bila puna k’o brod.

-Verovatno je bila sva nadrogirana i pijana kad je skočila. Gledam na TV-u, jebote, ovi današnji tinejdžeri se mnogo izdrkavaju.

-Pivo?

-Naravno.

-Ž!

-Ž!

-Nego, znaš konversice?

-Starke? Naravno!

-E pa, vidiš, konversice su uvek bile popularne. Svi ih imaju. Svi.

-Ja nemam.

-To je zato što si matora pijandura.

-Nisam!

-Naravno da jesi. Sedimo svaki dan ovde, pijemo pivo i pričamo o golim ženama.

-Kad smo kod golih žena, Klara je sada verovatno gola, u mrtvačnici.

-Prekini! Ne preteruj. Znaš, Klara je nosila konversice kada je skočila. Šta misliš, hoće li im skočiti ili opasti prodaja zbog toga?  Svako zapamti konversice. Da je imala neke druge patike, to verovanto ne bi bilo bitno, zar ne?

-Zamisli Klaudiju Šifer, skroz golu, u starkama!

-UUUUU bravo, bravo! Ž!

-Ž! Šta misliš, koja je savršena visina žene? Ne, koja je savršena visina gole žene u konversicama?

-Hm, teško pitanje. Verovatno nekih 170? Ako je preniska, delovaće kao da je u nekim čizmama, a ako je previsoka…

-U pravu si. Prosek?

-Prosek.

-I šta je ona uopšte radila kod Malver Inn-a?

-Ko? Klara? Pa to kad bih znao… Mislim to niko ne zna…

-Ma znam, nego, ovako. Šta bi ona mogla tamo da traži?

-Ehehehehe… eeee… hehehehe…

-Šta? Kretenu!

-Pa nemam pojma, verovatno je samo došla da skoči. Zašto bi skočila sa nekog mesta sa kojim bi mogli da je povežu?

-Zašto bi joj to bilo bitno?

-Znači, ako niko ne može da poveže nju sa zgradom, znači da je neko ubio?

-Mora biti. Živeli!

-Ž!

-Znaš, život je lep. Družimo se, sunce sija, pivo,Klaudija Šifer je stvarna…

-Čudo pa se još ništa ne zna o roditeljima… Ne zna se gde su.

-Ti još o tome?

март 2, 2008

Niko ti nije slomio srce, slomila si ga sama sebi. Ležala si pokušavajući da shvatiš ali jednostacno tako nešto je nemoguće obraditi. Naročito ako želiš. Možeš samo da misliš da si uspela. Deca skaču u parku i vrište. Ako staviš malo peska klinci odmah ukskoče i krenu da se valjaju. Opčinjenost dece peskom na neki način možda ima veze i sa tobom. Dobro. Ćutaću. Ne moraš da zabijaš glavu u jastuk.

Čudno je. Baš u ovakvim tihim momentima uvek se začuje zvuk sirene hitne pomoći. Uvek je tako. Tišina je isuviše teško održiva pojava. Misliš da se nešto strašno desilo? Jeli? Hajde, hajde ustani, da pogledamo sa terase. Zašto plačeš? Možda je ipak bolje da te ostavim samu? Al, vratiću se, u to budi sigurna. Idem sada…

… Ne, oprosti ali ipak ne mogu da te ostavim samu. Znaš, ljudima očekivanja drastično rastu. Stalno. Kad postigneš nešto, to nešto ubrzo prestaje da ti pričinjava zadovoljstvo. Kada se dobro oznojiš kako bi to nešto dobila, dala sebe, deo sebe, prezadovoljna si kada zapravo i uspeš, ali ubrzo dolaze nove želje. I nisi ti kriva. Ja razumem, to je jednostavno tako, od najbanalnijih pa do onih najbitnijih pitanja. A najgore su usiljene radosti. Znam i sam da bi bilo potpuno neprihvatljivo za nas kada bi ti pokušala da se suzdržiš. Niko nije kriv kada neke stvari jednostavno prestanu da budu važne. Koliko god ti želela ili ne da to prihvatiš. I imam problem sa tim, ali razumem. Ne očekujem od tebe ništa specijalno, samo mi reci, da li je zapravo došlo do zasićenja? Koliko ima smisla ovo što govorim? Pogledaj me, molim te. Molim te.

Ne mogu više. Samo ćutiš, ćutiš, ćutiš. Pucam u prazno, pričam prazne priče, sumnjam u sebe, nas, sve, a ti možda baš to i želiš? Ali to bi bilo veoma zlo sa tvoje strane. Kako pa i očekuješ da reagujem kada je sve što od tebe dobijam samo tišina. Tišina i poneki jecaj, jebena mokra fleka od suze na jastuku. Šta da radim?

OK. Ne moraš. Ja mogu da nestanem. Mogu da se izgubim. Neću postojati, pošto je očigledno da ti ne želiš da postojim u tvom životu. Ali pazi, ako ja nestanem iz tvog života, ako prestanem da postojim budem mrtav za tebe, znaj da ćeš i ti biti mrtva za mene. PROGOVORI! PROGOVORI! ŠTA NIJE U REDU? GOSPOĐICA KLARA JE ISUVIŠE SJEBANA DA BI TO PODELILA SA JOŠ NEKIM? GOSPOĐICA KLARA MISLI DA NEKO NIJE DOVOLJNO BITAN DA BI ČUO ŠTA JE MUČI! AAAA NE POSTOJIŠ SAMO TI! ČUJEŠ LI ME? AAA!!

Ne, ne, ja stvarno ne mogu više. Ova agonija je isuviše dugo trajala. Zbogom. Vidimo se u nekom drugom životu… ili smrti.

фебруар 27, 2008

– Znaš, cvrčci provedu 17 godina pod zemljom pre nego što izađu napolje. 17 godina i onda pevaju jedno leto svoju pesmu.

– I onda?

– Onda ništa. Onda umiru…

Sonja je volela da gleda National Geographic kanal na TV-u. Volela je emisije o životinjama, insektima, prirodi. Divila se ljudima koji snimaju takve stvari, koji su svim ljudima omogućili da na prirodu gledaju iz jednog potpuno drugačijeg ugla. Sonja je bila zaluđenik za detalje. Obožavala je sitne podatke koji možda nikada, ili pak ponekad mogu biti zanimljivi. Volela je da ih zna. Nije je toliko zanimalo da to neko znanje deli sa nekim, ili da nekoga podučava bilo čemu. Volela je da saznaje. Sonja je volela i Discovery kanal, ali joj se u poslednje vreme nije toliko gledao, pošto su potpuno bili zastranili, otkrivajući neke već poznate stvari i praveći franšize od toga.

Sonja je volela da posmatra i primećuje stvari. Nevažne stvari. Volela je da zna koliko različitih boja ima jedna lizalica, koliko devojaka po letnjem danu ima znojave pazuhe, volela je da gleda u vrhove zgrada dok se šetala ulicom, pošto joj se činilo kako te vrhove niko ne primećuje, a oni najčešće umeju biti veoma zanimljivi. Volela je da posmatra i to joj je bila slatka svakodnevica.

Sonja više nije bila mala i umela je da se stara o sebi. Iako je živela sama, njena majka ju je zvala telefonom barem dva puta dnevno, da proveri baš te neke stvari koje odrasla osoba koja živi sama mora da uradi. Bez bilo čijeg podsećanja. Znala je i da majka zapravo zna da je sve u redu, ali da joj jednostavno nedostaje i da je usamljena, pa da je zove kako ona sama ne bi pomislila da biva zaboravljena od strane rođene majke. Iako je bila prilično uverena da je majka bila ubeđena da Sonja to nikada neće pomisliti.

Sonja je imala kornjaču. Zvala ga je Diogen, iako se nikada nije odazvao na to ime. Sonja je imala drugarice, prijateljice i poznanice. Sonja nije bila preterano bliska. Svoje probleme poveravala je Diogenu i Fru-u, plišanoj patki koja je uz nju preko 20 godina. Sonja je često plakala, iako je bila vesele prirode. Sonja je volela da se šeta.

Toga dana, 17. novembra, Sonja je šetajući se jednom od glavnih ulica, posmatrajući vrhove zgrada primetila nešto čudno. Svi su gledali prema gore. Svi su posmatrali vrh zgrade Pink Moon! Kada je shvatila o čemu se radi, prikovala je pogled na čovečuljka koji se, činilo se, spremao da skoči dole. U glavi počela je da smišlja scenaria i razloge koji su tog nesrećnog gospodina mogle da nateraju na tako očajnički čin. Tuga, dugovi, bolest, ludilo, žena, muškarac, smrt, droga, beznađe, hir, kišobran…

Misli joj je prekinuo tup udarac blizu nje. Nakon toga usledili su vrisci i plač. Na svega nekoliko metara od nje ležalo je beživotno telo, a sve o čemu je Sonja mogla da misli bila je činjenica da ona to nije primetila. Čovek koji se spremao da skoči zapravo je bio detalj, ali to je postao tek nakon strašne smrti koja je usledila. Dok ga je ona posmatrala on je bio glavni događaj i očiglednost sama po sebi. Devojka je bila detalj koja je to možda mogla i ostati da ju je ona na vreme primetila. Koliko depresivno treba da bude da se 2 skakača samoubice nađu oči u oči, na dve paralelne zgrade, i da svi gledaju u jednog skakača, dok ovaj drugi, neprimetno odlazi u nepovrat. Koliko depresivno? Verovatno ne dovoljno da nekoga ko je već došao do ivice zgrade skoči dole. Ili možda?

фебруар 21, 2008

Gospođa Radović, sada već u poznim godinama živopisnog života punog avantura, držala je lekciju svom unuku Marku, koji je, sa nekim dosadnim pogledom, slušao i išao za njom crvenim hodnikom Malver Inn-a.

 

         Moraš da obraćaš pažnju na detalje, nikada nemoj da skrećeš pogled, pošto je to znak slabosti, kada ti neko nešto govori, pažljivo slušaj, kako bi bio u stanju da što bolje sagledaš situaciju…

 

Približavajući se liftu, videvši omanju grupu ljudi, gospođa Radović je usporila korak. Činilo se kao da je želela da izbegne taj „talas“ gužve, i kasnije, komforno sama za sebe i svog sitnog unuka obezbedi prevoz. Možda je nekome ko je pažljivo posmatrao gospođu Radović to i moglo da padne na pamet, ali taj neko morao bi prilično pažljivo da posmatra, pošto je ona to radila veoma vešto, i sa mnogo stila.

 

         Ljudi su uglavnom životinje, i sa većinom moraš tako i da se ponašaš. Znam da je to suprotno od onoga što su ti govorili majka i nesrećni otac, ali slušaj me, ja sam imala prilike u sve što ti govorim da se uverim na svojoj koži, tako da me slušaj… Hoćeš ti da pozoveš lift?

 

Dečak je potvrdno klimnuo glavom i pritisnuo dva dugmeta na zidu pored. Dok mu je baka govorila šta treba, a šta ne u životu, stalno je bacao poglede neverice u stranu, stidljivo posmatrajući da ga neko ne gleda, neko od koga bi ga bilo sramota. Ali zašto bi ga bio sram? Njegova baka bila je toliko drugačija od običnih baka njegovih drugara, drugačija na onaj „dobar“ način, ili se barem tako činilo na prvi, drugi i treći pogled.

 

         Konačno! – Uzdahnula je gospođa Radović kada su se vrata lifta otvorila, i propustivši unuka da uđe prvi, zakoračila je u kutiju. – Pritisni broj 13! Eno ga levo…

         Vidim, evo.

         Uf… Dobro je da smo sami. Mrzim da se vozim sa strancima u liftu. Uvek te nekako gledaju ispod oka, kao da imaš ogromnu šarenu gusenicu na sred nosa. Kad uđeš u lift, odmah postaješ zanimljiv, ali i nekako strašan, niko nikoga ne gleda direktno u oči. Zato ti kažem, ti kad god želiš nešto da vidiš, uvek pogledaj pravo u to, najgore od svega su skriveni pogledi prezira i zavisti…

 

Na petom spratu lift se zaustavio. Već tada gospođa Radović je zakolutala očima, levom rukom pomerila Marka na njenu desnu stranu, u jedan od ćoškova lifta, i prebacila tašnu na desno rame. Dva ogromna čoveka ušetala su se i prilično ispunili prostor unutra. Jedan je bio ćelav, širokog vrata, sa naboranom kožom ispod potiljka. Čelo mu je zbog ćele delovalo ogromno, i krupne grudve znoja  kao da su se kačile za brojne nabore i bore. Drugi je bio mršaviji, ali viši, imao je veliki mladež ispod nosa, bio je kratko podšišan i jako se osećao na mošus, što se gospođi Radović po izrazu njenog lica sigurno nije preterano dopalo. Mršavi je pritisnuo dugme sa brojem 10. Svi su posmatrali mali pravougaonik iznad vrata koji je pokazivao na kom spratu se lift trenutno nalazi.

 

         You see these two men? Never allow yourself to use cheap perfume, never. There is nothing worse than a man with a cheap perfume, real women will never allow you to be close to them if you smell like that… – Šaputala je gospođa Radović postiđenom unuku, sa izraženim istočno-evropskim izgovorom, ali opet, tečno i razgovetno.

         Bako, mislim da te rezumeju, svi govore engleski…

         Nonsence! I doubt these barbarians speak any language other the one spoken in their mountain village…

         Bako, nemoj, prestani.

         Rubbish! Listen, i shall personally urge that you start studying a few more languages, so these unpleasant situations couldn’t possibly emerge.

         Jel moramo sada o tome? Hajde sačekaj da dođemo do sobe…

 

Dok su Marko i gospođa Radović vodili ovaj krajnje nesvakidašnji razgovor, dva muškarca nisu se pomerila, naizgled posmatrajući u indikator iznad vrata. Kada je lift konačno stigao do desetog sprata, vrata su se otvorila, u liftu su ostali samo njih dvoje, postiđeni, besni, Marko, i samozadovoljna Nadežda Radović.

 

Zakoračivši na 13. sprat Malver Inn-a, Marko, osetivši se već slobodnije, potrča prema vratima sobe. Iako je imao 14 godina, delovao je mnogo mlađe, tako da kada se susreo sa devojkom sivih očiju, osetio se nekako sitnim i ništavnim. Prošla je pored njega, skamenjenog, sve vreme ga posmatrajući i smešeći mu se prijateljski. On je pogledao, i brzo skrenuo pogled, a onda, poslušavši babu, ponovo, sav crven u licu, pogledao u nju. Kao da je znala za njegovu muku, devojka zastade, poljubi šaku i posla mu poljubac. Osetio se kao Petar Pan, koji je upravo dobio naprstak, osetio se postiđeno i divno u isto vreme. Nasmejao se, i posmatrao je dok se ona, kikoćući se, udaljavala, mimoilažeći se sa gospođom Nadeždom Radović, koja je dobro „osmotrila“. Dok je devojka čekala lift, baka je zadovoljno prišla Marku, pogladila ga po kosi i samo rekla:

 

         Ponosna sam na tebe. Bićeš pravi zavodnik kad porasteš. Ova devojka je fina, čista je i uredna. Na licu joj se vidi da nije samo „bilo ko“. – Izvadila je ključ od sobe iz tašne i dala ga Marku. – Hajde, otvori vrata, umorna sam.

 

Gospođa Nadežda Radović ušla je u sobu, a za njom je krenuo Marko, još jednom se osvrćući i bacajući skriveni pogled prema lepoj devojci, koja ga je gledala pravo u oči. Osetio se čudno, mahnula mu je dok su se vrata lifta otvarala, ušla unutra, i nežno se nasmejala. Iako zbunjen, uspeo je mehanički da podigne ruku, i trapavo mahne.

 

         Kako se zoveš? – Povikao je dok su se vrata lifta zatvarala.

         Klara, a ti? – Čulo se kroz već skoro skroz zatvorena vrata.

         Marko! Marko! – Uzbuđeno je dobacio, iako već siguran da ga nije mogla čuti.

 

Ušao je u sobu, i zatvorio vrata.

Te noći dugo nije mogao da zaspi, pitajući se da li će ponovo videti Klaru. Ali, nikada nije.

 

 

фебруар 19, 2008

Nina. Sećam se da me je toga dana zvala Nina i pitala da idemo zajedno na trčanje. Nisam imala pametnija posla, a trebalo mi je vežbe tako da sam joj rekla da ćemo se naći za pola sata kod skvera. Hm… Mislim da sam bila preterano obučena i da mi je bilo vruće, pošto je ipak bio novembar, i nisam mogla da procenim kako da se obučem. Nina je naravno kasnila, tako da sam je čekala nekih 10 minuta i osećala se izuzetno glupo u trenerci za trčanje i sa trakom za kosu, dok su pored mene prolazili razni poslovni ljudi i žene. Tada mi je to bilo bitno, mislim, i sada je, samo malo drugačije gledam na sve to.

Nina me je oduvek pomalo nervirala iako smo prilično bliske. Nikako mi nije jasno kako donosi neke odluke. Kao da je za sve pripremljena, ali uvek mislii da su svi protiv nje. Ali nebitno je to za vas. Vas zanima šta se dogodilo na trčanju? Ma da, da, to je bilo dok sam bila na trčanju…

Dakle Nina i ja smo džogirale kada je taj, i dalje se sećam njegovog lica, taj izbezumljeni dečak, momak, mlad je bio, u nekoj plavoj trenerci, sa belim štraftama… gde sam ono stala? A da, trčale smo i on je projurio pored nas, zakačivši malo Ninu. Okrenula se i brže bolje počela da viče kako joj je ukrao novčanik. Zamislite vi to? U deliću sekunde šta je njoj palo na pamet. Dečak se nije osvrtao, i trčao je kao da beži od smrti. Nina je bila uporna i trčeći za njim molila prolaznike da ga zaustave. Ubrzo se našao neki čovek koji ga je zgrabio i zaustavio. Mali se borio, pokušavao da se istrgne iz ruku, ali ovaj tip je bio isuviše jak za njega. Nas dve smo dotrčale, i kada smo prišle dečak upita Ninu koji je njen problem, šta želi?

„Mislim da mi duguješ izvinjenje, trčiš kao manijak i ne gledaš ispred sebe. Mogao si da me povrediš, izvini mi se, odmah!“ Razdrala se na njega.
To je rekla tako ljutito, kao da, ma ni sama nemam pojma, kao da je dečko nešto užasno uradio. A on, sav crven u licu, i dalje pokušavajući da se istrgne, vikao je kako joj nije ništa ukrao i videlo se po očima, i čulo po drhtanju u glasu, da je bio na ivici plača. Tražio je da ga pustimo. Milan, da, kasnije toga dana smo se bolje upoznali, Milan ga nije puštao i zahtevao je da se mali izvini Nini, što je ovaj ubrzo i učinio tako da ga je Milan pustio uz upozorenje da sledeći put pazi kuda trči. Ne verujem da ga je dečak ni čuo pošto je čim se oslobodio, otrčao isto onako mahnito, kao u nekom ludilu.

Posle smo otišle na salatu u klub i našle se sa Milanom. On nam je rekao da se baš tada kada smo imale mali konflikt sa onim dečakom, dogodila ova vaša nesreća. Kako ste rekli? Sara? Ah da, Klara. E, pa da, i zbog toga sam pomislila da možda ovaj momak ima neke veze sa svim tim, pošto je baš bio protrčao iz pravca Malver Inn-a… Mislila sam da vam to može koristiti. Sad kad malo bolje razmislim, delovao je prilično sumnjivo. sigurno je on gurnuo jadnu devojku. verovatno neki narkoman ili tako nešto. Ko će ga znati…

Molim? Milan? Da, on je divan, da nije bilo toga dana sunca i trčanja i parka i svega, niakda ga ne bih upoznala. On je prosto, savršen. Mislim da sam ozbiljna u vezi sa njim. Molim? Ne zanima? Pa dobro, oprostite, zanela sam se, znate, taj dan je bio veoma bitan za mene, baš zbog njega…

Molim? Aha, dobro. Dobro, dobro, hoću, druga levo? Hoću, hoću, savršeno se sećam kko je izgledao. Nema na čemu, zdravo!

фебруар 17, 2008

Filip Gavrilović protrljao je oči. Uspravio se i još uvek mamuran, prošao rukom kroz prljavu kosu. Sedeo je tako na rubu kreveta, obmotan ogromnim jorganom i čekao da mu se misli slože. Naduveno lice nije bilo preterano izražajno, čak se moglo reći da je to bilo najtužnije lice na svetu toga jutra, baš zbog činjenice da je bilo nemoguće čitati emocije sa njega. Onda je ustao. Istuširao se, prvo vrelom, onda ledenom vodom, a onda je pustio mlaki mlaz da mu bije u lice dobrih petnaest minuta. Obrijao se i oprao zube, onda se obukao u najbolje odelo koje je mogao da pronađe, sa sve kravatom na svetloplave slončiće i zakoračio iz stana.

Bio je lep dan. Nezamislivo sunčan i topao za to doba godine. Toliko topao da se Filip osećao nelagodno ispod odela. Seo je u baštu obližnje kafeterije, koja je toga jutra iznela stolove napolje posle dužeg vremena. Naručio je kroasan i kafu, sedeo naslonjen u udobnoj gvozdenoj stolici i posmatrao ljude koji su užurbano odlazili i dolazili, prolazili pored njega. Voleo je ovu baštu. Bacala je pogled na park, a park je bio jedno od retkih zelenih površina u širem krugu, tako da je uvek bilo dosta ljudi koji su tu provodili vreme. Posmatrao je i njih. Kafa je bila baš kako je on voleo a pecivo sveže, hrskavo i preukusno. Nije nigde žurio. Naslađivao se eksplozijom života i pripremao se za ostatak dana. Da, Filip se toga dana pripremao za „Velike stvari“, radikalne poteze i sudbonosne sitnice. Ispunivši se lepim prizorima ljudi i prirode, kao i ukusne hrane i tople tečnosti, platio je račun i uputio se prema zgradi Pink Moon, poznatoj po svojoj neprilagođenosti ostatku grada, i urbanističkom nemaru. Ta najviša građevina u okolini, sa svojih 19 spratova, bila je savršena za ono za šta se Filip pripremao.

Došavši do 17. sprata, i uvidevši da ne može dalje, pošto su poslednja dva zatvorena za javnost, potražio je terasu koju je imao prilike da vidi sa svog mesta, zavaljen u udobnoj gvozdenoj stolici kafeterije Ćošak. Pogled je bio predivan, pogled dole bio je užasavajuć. Opkoračivši ogradu našao se baš tamo gde je želeo. Blizu smrti. Čvrsto se držao za metalnu šipku, posmatrao i odmeravao visinu. Onda su se čuli vrisci. Ljudi dole, videli su ga i napravili sasvim lepu masu. Bilo mu je zanimljivo kako su se rasporedili ostavivši savršen polukrug koji mu je ostavljao mesta za pad. Da su samo popunili i tu prazninu, sigurno ne bi skočio. Jedno je oduzeti sebi život, a drugo je ubiti nekoga, ali pošto je dobio svoj prostor, rešio je da još jednom pogleda oko sebe, pre nego što zauvek napusti sve. Pogledavši pravo, video je zgradu Malver Inn, i jednu devojku duge plave kose na vrhu. Posmatrala ga je. Nije ih delilo više od 40 metara, možda i manje, teško je bilo odrediti razdaljinu u tom trenutku, no to i nije bilo toliko bitno. Lepo joj je video lice, i ona je lepo videla njega. Presekao se od straha. Pogledao je dole, i shvatio da svi gledaju u njega, i da zapravo niko ni ne primećuje nesrećnu devojku. Brzo je vratio pogled na nju, devojku čija je kosa bila dovoljna za dve frizure, devojku koja je baš toga trenutka već lebdela, padala. Sve se desilo tako brzo. Još dok je padala, mogli su se čuti vrisci nebitnih žena, nebitnih muškaraca, nebitnih ljudi. Pala je.

Filip, vidno uzdrman, vratio se na sigurnu stranu ograde i vrativši se u unutrašnjost zgrade Pink Moon bi dočekan aplauzom, aplauzom ljudi koji su ga posmatrali iznutra, aplauzom nesvesnih budala koji su mu aplaudirali za nešto što nije mogao da razume. Ona je skočila, on nije mogao. Šta bi bilo da je on skočio prvi? Da nije možda ona čekala da on napravi prvi potez? Da je skočio, možda bi joj spasio život? Ovako je ona spasila njega. Barem je to ono što su mu psihijatri i psiholozi narednih godina govorili. Klara Levi. Zvala se Klara Levi, i on, Filip Gavrilović, mogao je da pokuša nešto, ali nije.

фебруар 16, 2008

Toga dana majka mi je zabaranila da izlazim napolje. Zatvorila me je u sobu i zaključala vrata. Verovatno sam uradio nešto loše. Ne sećam se tačno sada, ali mislim da sam se osećao povređeno zato što sam mislio da nije u pravu. Želeo sam da izađem. Možete li zamisliti koliko je ta želja bila snažna kada je se i danas sećam i osećam je isto onoliko jako kao toga dana. Znate one sitnice koje vam mnogo znače u trenutku? Ne? Sigurno znate.

E, pa jedna takva bila je u pitanju i tog 17. novembra. Imao sam 12 godina i bio sam se dogovorio sa Nevenom, tada mojom najboljom drugaricom, da se nađemo u 4 sata u parku. A bio sam zaključan. Mogao sam da nazrem park kroz svoj veliki prozor, video sam jedan njegov deo koji je štrčao iza redova nemilosrdnih zgrada. Šta bih samo dao da sam mogao da vidim čitav park, da vidim da li je ona došla, da joj nekako kažem da nisam ja kriv. To su te sitnice. Kada me je majka pitala zbog čega moram da idem, iako sam grcao u suzama, nisam imao hrabrosti da joj kažem pravu istinu. Trebalo je da se sretnem sa devojčicom, Nevenom, najlepšim stvorenjem na Zemlji, ali ni u jednom trenutku nisam ni pomislio da to kažem majci. Lagao sam je kako sam se dogovorio da igram fudbal sa drugovima i kako ne smem da ih ostavim na cedilu, pošto im je potreban golman. Naravno da to nije bio dovoljno dobar razlog da me pusti, ne tog strašnog dana.

Verovatno vam svima ovo deluje glupo i dosadno, ali mislim da je taj dan bio prekretnica u mom životu. Tada sam shvatio da sam sam. Da nisam imao nikoga, i da su svi ljudi oko mene samo figure koje su mi nekada bliže, nekada dalje, figure koje samo figuriraju u mojoj stvarnosti i koje imaju onoliki značaj za mene koliko sam spreman to da im dozvolim. Bio sam sam, i to mi se tada uopšte nije dopadalao. Želeo sam da se držim za ruke sa Nevenom. Ona je imala tako lep pogled. Ne sećam se njenog izgleda više, ali pogleda se sećam. Sitne smeđe oči, jedan mladež tu negde, blizu. To je bio pogled od koga mi se nešto dešavalo u stomaku. Kao da je razumela sve što sam pomislio. Kao da je imala opravdanje za sve moje ludorije i gluposti. Nevena.

Kada smo se sreli posle par dana, sjaj u očima je nestao. Verovatno nije nestao, ali ja sam bio isuviše postiđen da bih ga video. Mislim da je čak pokušala i da mi se obrati u nekoliko navrata, ali ja sam je vešto izbegavao. Onda je ona promenila ponašanje. Sada znam da je bila mnogo zrelija od mene. Još tada shvatala je stvari na pravi način. Ali dosta o tome.
Kasnije, posle nekoliko godina, kada sam spomenuo taj dan roditeljima, 17. novembar, rekli su mi šta se dogodilo. Toga dana bio sam zatvoren u sobi kako ne bih bio primoran da prisustvujem toj tragediji koja je preplavila grad, postavljajući roditeljima pitanje:

„Koliko volite vašu decu?“

Ja sam Petar, hvala vam što ste me saslušali.

(aplauz)

фебруар 14, 2008

Moguće je da mu je jučerašnja hrana predodredila današnji dan, ali on se sigurno nije osvrtao na to. Želja koju je iznendadno osetio bila je izuzetno snažna, tako da je rešio da je i napokon ispuni. Želja koja je bila prisutna odavno, kao oblak iznad zamišljenog deteta. Ne, ne iznad „izmišljenog!“ iznad „zamišljenog“ deteta. Svi to znaju.

Taj dan, po svemu neverovatno sličan raznim danima koji su se već dogodili ili koji će se u nekom drugom vremenu desiti, taj dan, bio je prilično dosadan. Proveo ga je u iščekivanju onoga čemu ga je posvetio tako da je bio prilično statičan. Imao je vremena svašta da uradi, ali je neprestano sebe odvraćao od bilo čega, u cilju fokusiranja na bazičnu želju, i želju da tu želju ne potisne tričavim svakodnevnim aktivnostima.

Pokušaj jedan. Pokušaj dva. Leva noga. Zar je moguće da je uspeh bio ostvaren još mnogo pre same pomisli na delovanje? Bio je siguran da je posrnuo, odabravši baš sebe kao jedinku koja je pomislila da je u stanju da kontroliše ŽELJU. Bio je čovek koji je krotio želje, koji nikada nije uspeo u tome, ali je pokušavao, iako ni sam nije znao zbog čega. Divlje želje bile su svuda, a on ih je neprestano gubio. Ali najgore od svega bilo je nezadovoljstvo, po njemu, „izgubljenog vremena“ . To je ono čemu se radovao, ali i ono što ga je činilo bednim.Pokušaj jednom! Ako ne uspeš, možda i jesi neko, ili niko?

-0a-

фебруар 14, 2008

Sve je počelo bljeskom. Beton je bio hladan i vlažan. Početak.